April je mesec u kom se obeležava porođaj carskim rezom sa posebnim akcentom da je to operacija a ne lakši porođaj, kako mnogi pričaju. Da se ne lažemo, nema tu ništa carski niti je lakši način. Meni je to bolno iskustvo ali takođe i predivno jer sada imamo predivnu devojčicu.
U postu o trudnoći sam pisala da sam u bolnicu otišla u ponedeljak 3. oktobra a porodila sam se u subotu 8. oktobra. To je zato što se nisam otvarala više od jednog prsta i grlić materice je bio stegnut. Pre odlaska u bolnicu sam na pregledu bila toliko otvorena i pred sam porođaj isto. Jednostavno nisam mogla prirodno. Nego da se vratimo na početak.
U ponedeljak odlazim u bolnicu jer sam prešla termin i beba je zrela za porođaj. Od bolnice smo udaljeni 30 km pa je doktor rekao da je najbolje da prate stanje. Radili su mi svakodnevno Ctg ujutru i uveče, ultrazvuk i ginekološki pregled. Pošto nije bilo pomaka i nisam se prirodno otvarala u sredu uveče me premeštaju u deo za pripremu za porođaj i čekam jutro da mi daju vaginaletu Prostin, koja ima ulogu da omekša zidove materice. Soba za pripremu je odmah pored porođajne sale i preko puta je sala za carski rez. Kada sam došla u sobu bila sam sama, u toku noći su dolazile žene i porađale a ja sam čekala. Videvši druga iskustva čitala sam svašta po internetu. To je velika greška, svaki porođaj je sam za sebe i nemojte da čitate svakakve gluposti. I sama pišem lično svoje iskustvo da bi nekim ženama olakšala a ne da bi ih uplašila. Neću da lažem da ne boli ali nije ništa što je neizdržljivo. I čitajući tuđa iskustva, umislila sam razne stvari i što je najgore u tim trenucima mislite samo najgore. Zato vam je moj savet da se opustite i slušate svog doktora, jer oni ipak mnogo znaju bolje od nas što pišemo svašta po blogovima, forumima, grupama... Meni je dosta olakšavalo tuširanje jer sam tu noć dobila bolove i nisam mogla da spavam. Ujutru me pregledaju, ctg i ultrazvuk i počele su male kontrakcije. Klistiraju me, dobijam u 9 ujutru Prostin i rekli su mi da moram da čekam jer nekad počne da deluje tek sutradan. Ceo taj dan nisam ništa jela jer sam čekala da počnem da se otvaram i ništa. Bolovi se pojačavaju, ja i dalje čekam. Inače sam osoba koja ima veoma visok prag bola i ne volim da neko gleda moje muke ali u tim trenucima mi je veliki problem bio što pored mene nije bio moj muž. Zavidela sam ženama koje dođu od kuće da se porode jer sam već nekoliko dana bila u bolnici nisam bila u stanju da izlazim toliko u hodnik a u sobi nisu dozvoljene posete, što je razumljivo. Telefonom nisam mogla uvek da pričam jer su bolovi počeli da budu sve veći. Tada ne postoji nešto što će puno da vam pomogne sem šetnje i tuširanja. U toku noći su bolovi bili malo manji jer sam se više tuširala i čekam sutra dan. Ujutru vidi doktor da se ne otvaram i čekam svog doktora da dodje, da preuzme smenu i vidimo šta ćemo. Bolovi već postaju ozbiljni i teško ustajem iz kreveta. Preko dana mi daju injekciju za opuštanje mišića, koja me je uspavala. Ni taj dan nisam ništa jela, samo sam negazirani sok pila i to je to. Uveče mi mere karlicu i vide da postoji problem jer je beba veća i postoji mogućnost da ne mogu prirodno da rodim. U toku noći se toliko iscrpljeno osećam da više bolove i ne osećam toliko. Pokušavam da hodam što više, jer mi je tako bilo lakše ali nemam toliko snage. U toku noći sam prokrvarila. Ujutru dolazi moj doktor, pregleda me i vidi da se ne otvaram više od prsta. Iscrpljena sam od bolova i iskreno, više ih nisam toliko osećala. Pitao me je da li imam snage i da li da čekamo još ali stvarno nisam imala. Osećala sam i strah i iscrpljenost i sreću što sam sve bliže da vidim našu bebu. Doktor je znao koliko sam se plašila carskog reza i želela prirodan porođaj. Kada smo pričali na kontrolama, pričao mi je da mahom žene traže carski rez ali ja sam samo brbljala kako bih prirodno. Nisam ni zahtevala epiduralnu anesteziju, samo da bude prirodno. Ali nije moglo.
Ctg pokazuje da imam velike kontrakcije ali to ne osećam. Pitaju me da li hoću carski rez i dolazi anesteziolog i mere mi pritisak, pregledaju me, mere mi koagulaciju, stavljaju kateter i sve infuzije. Pre toga su me klistirali. Javljam mojima i u 9 i 15 ujutru odlazim u salu. Poslednje čega se sećam da mi anesteziolog stavlja masku na lice. Nisam bila uplašena jer sam verovala doktorima, anesteziologu i sestrama. Svi su bili beskrajno ljubazni i stručni. U 9 i 40 se rodila naša sreća, Magdalena. Jedino čega se sećam iz sale je da me bude kako bih prešla na krevet i tada sam čula da mere bebu. Na ultrazvuku mi je doktor rekao da ima oko 4 100 grama a rodila se sa 4 020 grama, tako da su i sa te strane veoma stručni. Posle sale se sećam da sam čula svekrvu, jer su me odvezli da me vide moji. U sobi me je sestra rasvestila da mi kaže da sam u sobi, da mi je stavila telefon na punjaču, da su mi stvari u ormaru, da su moji bili i da će doći za vreme posete, kao i da mi je u noćnom ormariću stavila sve potrebne stvari, kao što su pelene za bebu, ulošci, maramice... Jedino čega se sećam da sam pitala kako je beba i nastavila da spavam. Ne podnosim lepo anestezije pa sam skoro celi dan spavala i posle toga me je glava užasno bolela. Za sveme posete mi dolaze muž i brat i mojoj sreći nije bilo kraja jer mi pričaju kakva je beba i pokazuju slike. Bebu do tada nisam videla jer sam spavala i uveče su doneli da vidimo bebe i ja i žene, koje su bile samnom u sobi. To je neopisiv osećaj jer vas preplave najlepša osećanja i ne znate šta biste pre od sreće. Pošto je meni ovo prva beba nisam znala ni da li smem da je uzmem, ni da li ću možda da je povredim ali sve se to sredi s vremenom.
Uveče odmah dolazi sestra koja mi pomaže da ustanem, da bih se što pre vratila na staro. Sestre vas i peru i presvlače jer tada stvarno ne možete još da mrdate toliko. I to je najgori osećaj, po meni jer sam shvatila da nisam sposobna ni o sebi da brinem a kamoli o bebi. Taj dan sam primila injekciju protiv bolova i već sutradan samo infuzije. Sledeći dan ujutru dolazi sestra da me prošeta i uveče isto. Za to vreme nije dozvoljeno da se ništa jede već samo da se piju čajevi i voda. U ponedeljak mi skidaju kateter, isprimala sam sve infuzije i već mogu samostalno da ustajem i da idem da se tuširam samo do pola. Ranu nisam smela da kvasim dok mi nisu konce skinuli. Taj dan sam počela da jedem supe i keks. Sutradan me premeštaju u klasičnu sobu i dovode mi bebu na prvi podoj, čekali smo dok mi krene mleko jer par dana nisam ništa jela. I normalno je kod carskog reza da kasni nekoliko dana mleko dok organizam ne dobije signal da je porođaj prošao. Tada već je druga priča jer sam provodila vreme sa svojom bebom, nisam toliko razmišljala o drugim stvarima već samo o njoj. U bolnici smo bili do petka. Za to vreme su mi donosili bebu na podoj i ostavljaju je kada želim i mogu da bude samnom. Jedini bol koji sam osećala i koji je užasan je tokom ustajanje i pomeranja. To stvarno boli ali ne toliko koliko su me same kontrakcije bolele. Jednostavno mi je trebalo po 5 minuta da ustanem iz kreveta jer zatežu konci i boli rana. Jednu noć su mi doneli bebu na podoj i ona je zaspala sisajući i tako se zaštrkla, tada sam se baš uplašila jer nisam znala šta da radim. Počela je da kašljuca a ja nisam mogla tako brzo da ustanem da je podignem. Plakala sam kao kiša i kada sam ustala i podigla je počela je da štuca, još gore sam se oduzela jer nisam znala da tako male bebe štucaju. Sada mi ti deluje smešno ali kada vam je nešto novo i kada brinete o tom malom biću, sve vas plaši. Babica mi je objasnila da je sve to normalno i da ne brinem ali brinula sam. Prvih mesec dana kući nisam mogla da ustanem lepo i pomagao mi je muž i uvek sam se plašila da ne mogu da ustanem da odmah podignem bebu posle podoja. I to me je ubijalo. Tako da po meni nema tu ničeg ni lakšeg ni carskog. Posle 2 nedelje od porođaja su mi skinuli konce i to ne boli ništa, samo je malo neprijatno jer povuku konce i osetite kao da ste utrnuli na trenutak.
Oporavak posle je dug. Bolela me je rana unutra, kako se materica skupljala a bolela me je i spoljna rana. Tek posle 4 meseca me rana više nije bolela. Danas posle skoro 7 meseci ne boli ništa i srećna sam što se sve lepo završilo ali se nadam da sledeći porođaj bude prirodno.
Uveče odmah dolazi sestra koja mi pomaže da ustanem, da bih se što pre vratila na staro. Sestre vas i peru i presvlače jer tada stvarno ne možete još da mrdate toliko. I to je najgori osećaj, po meni jer sam shvatila da nisam sposobna ni o sebi da brinem a kamoli o bebi. Taj dan sam primila injekciju protiv bolova i već sutradan samo infuzije. Sledeći dan ujutru dolazi sestra da me prošeta i uveče isto. Za to vreme nije dozvoljeno da se ništa jede već samo da se piju čajevi i voda. U ponedeljak mi skidaju kateter, isprimala sam sve infuzije i već mogu samostalno da ustajem i da idem da se tuširam samo do pola. Ranu nisam smela da kvasim dok mi nisu konce skinuli. Taj dan sam počela da jedem supe i keks. Sutradan me premeštaju u klasičnu sobu i dovode mi bebu na prvi podoj, čekali smo dok mi krene mleko jer par dana nisam ništa jela. I normalno je kod carskog reza da kasni nekoliko dana mleko dok organizam ne dobije signal da je porođaj prošao. Tada već je druga priča jer sam provodila vreme sa svojom bebom, nisam toliko razmišljala o drugim stvarima već samo o njoj. U bolnici smo bili do petka. Za to vreme su mi donosili bebu na podoj i ostavljaju je kada želim i mogu da bude samnom. Jedini bol koji sam osećala i koji je užasan je tokom ustajanje i pomeranja. To stvarno boli ali ne toliko koliko su me same kontrakcije bolele. Jednostavno mi je trebalo po 5 minuta da ustanem iz kreveta jer zatežu konci i boli rana. Jednu noć su mi doneli bebu na podoj i ona je zaspala sisajući i tako se zaštrkla, tada sam se baš uplašila jer nisam znala šta da radim. Počela je da kašljuca a ja nisam mogla tako brzo da ustanem da je podignem. Plakala sam kao kiša i kada sam ustala i podigla je počela je da štuca, još gore sam se oduzela jer nisam znala da tako male bebe štucaju. Sada mi ti deluje smešno ali kada vam je nešto novo i kada brinete o tom malom biću, sve vas plaši. Babica mi je objasnila da je sve to normalno i da ne brinem ali brinula sam. Prvih mesec dana kući nisam mogla da ustanem lepo i pomagao mi je muž i uvek sam se plašila da ne mogu da ustanem da odmah podignem bebu posle podoja. I to me je ubijalo. Tako da po meni nema tu ničeg ni lakšeg ni carskog. Posle 2 nedelje od porođaja su mi skinuli konce i to ne boli ništa, samo je malo neprijatno jer povuku konce i osetite kao da ste utrnuli na trenutak.
Oporavak posle je dug. Bolela me je rana unutra, kako se materica skupljala a bolela me je i spoljna rana. Tek posle 4 meseca me rana više nije bolela. Danas posle skoro 7 meseci ne boli ništa i srećna sam što se sve lepo završilo ali se nadam da sledeći porođaj bude prirodno.
Ne želim nikog da plašim, samo da skrenem pažnju da po meni ovo nije lakši način. Viđala sam žene koje su se porodile prirodno, ustale su odmah posle porođaja i mogu da se bar normalno istuširaju. Znam da i njih boli, bolele su mene kontrakcije a mogu da zamislim i sam porođaj i sečenje ali je bar oporavak kraći.
Kako ste se vi porodile i kakva su vaša iskustva?
